Tetkica Bibija je poznata među romskim zajednicama u Crnoj Gori ali i u širem regionu. Čergari u Crnoj Gori su informisani o njoj ali nemaju nikakvih ritualnih radnji vezanih za Bibiju, dok je Romi-Muslimani slave za svoj praznik Đisatedimi. Sa druge strane, ona je naročito zastupljena među nekim romskim zajednicama u Srbiji o čemu ima podataka i u literaturi. Tako je Dragoljub Acković zabeležio da se ovaj romski praznik proslavlja u martovski petak-treći po redu-krstopokladne nedelje velikog posta. Po njegovim rečima Romi u Smederevu, Palanci, Trsteniku i Beogradu proslavljaju Čudotvornu Tetku Bibiju, koja je od 1929. godine dobila svoju ikonu. Mnogi istraživači povezuju Tetkicu Bibiju sa nekim drugim svetiteljkama koje poštuju Romi širom Evrope. Tako je u Srbiji Sanja Zlatanović od strane jednog vranjanskog Roma zabeležila da su još u Indiji Romi poštovali kult boginje Kali, koja je bila boginja ljutnje i srdžbe i kojoj su u vreme zimskih monsuna prinosene žrtve, i to pernate životinje. Boginju Kali oni su zamišljali kao ženu sa perjem. Još uvek nije potpuno istražena ova mitska ličnost o kojoj postoje još neke legende među Romima u čitavoj Evropi i koja je u različitim sredinama ima više lica. Uglavnom su neki istraživači romskog porekla pokušavali da objedine ovaj kult ženske romske svetiteljke i da stave znak jednakosti sa tri ženska lika koja se javljaju na različitim prostorima i u različitim vremenima. One su boginja Kali, hrišćanska hodočasnica Sara la Kali (Crna Sara) koja se praznuje u Francuskoj i Tetkica Bibija. Među Romima u našem regionu najpoznatija je Tetkica Bibija kojoj se pripisuju čudotvorne moći i koja se dovodi u vezu sa Kali na osnovu istih fizičkih karakteristika, odnosno istih prikaza i predstava o njenom izgledu i kod francuskih i srpskih Roma.
Dragoljub Acković je u svojoj studiji iz 2004 godine („Tetkica Bibija- Proslave Bibije u ogledalu dnevne i porodične štampe u poslednjih sto godina“) zapisao legendu o Tetkici Bibiji koja je zabeležena tridesetih godina dvadesetog veka u Srbiji. Ovde je prenosimo u celosti:
„Davno je to bilo, kada se na zemlji pojavi neka opaka bolest, koju su jedni zvali čuma, a drugi kolera. Ta bolest je posmrtila mnogu decu. I eto, u to doba pojavila se na zemlji naša Tetkica Bibija. Odakle je ona došla, niko nam nije znao reći. Zato što je po svetu načinila mnoga čuda, mi Romi verujemo da je nju sam Bog poslao na zemlju. Tog dana kada je Bibija sišla na zemlju, ceo dan padala je kiša. I ona i njena dva jagnjeta, koja su išla za njom veoma su ozebli, pa je Bibija pošto je mrak već počeo da pada, zakucala na vrata nekog seoskog domaćina. Kucala je ona dugo na ta, ali i mnoga druga vrata. Niko nije hteo da joj otvori.
Sirota starica je već bila došla do kraja sela. I ona i njeni jaganjci su bili gladni i promrzli. U jednom trenutku, na nekom brežuljku, primetila je ona nekoliko usamljenih kuća. Pođe prema njima da tamo okuša sreću. Kada je došla do samih kuća videla je da to nisu bile obične seoske kuće, nego iskopane u zemlji rupe i pokrivene odozgo korovinom. Ne ustežući se ni malo, ona zakuca na prva vrata. Iz kuće se prvo začu detinji plač, pa ženski glas, naposletku muški. Zatim se vrata otvoriše, iz kuće pokulja najpre dim, pa se pomoli muška glava: „Ko si ti što tako dockan lupaš na moja vrata?“ – „Ja sam Tetkica, sirota stara žena sa svoja dva jagnjeta. Putujemo celoga dana pa bi hteli malo da se odmorimo.“ – „Uđite, iako mi je sva kuća samo od jedne sobe u kojoj jedva da stanemo ja, moja žena i šestoro dece. Uđite i dobro mi došli.
I uđe u cigansku zemunicu Tetkica sa svoja dva jagnjeta. A unutra je bilo mnogo tesno. U sredini je tinjao stari panj. Oko ognjišta je na slami polegalo šestoro dece, sve ispod deset godina starosti. I svo šestoro dece je bilo bolesno od iste bolesti, koja je već duže vremena harala po selu. Osim nekoliko kora hleba, ništa više nije bilo u kući tog dana za jelo. Videvši koliko je Tetkica ozebla i sažalivši se na njene jaganjce, domaćin je hteo da dva bolesna deteta odmakne od vatre i da tako načini mesta za goste, ali Tetkica to nije dozvolila, nego je sela na slamu u jedan prazan ugao sobe i metnuvši na krilo svoja dva jagnjeta podelila je sa njima koru hleba, koju joj je od sveg srca ponudio ovaj dobri domaćin. Tako su svi zaspali.
Kad bi sutra pred zoru, kroz san čuje domaćin da se nešto kreće po sobi. Otvori oči i pogleda, a ono Tetkica tek što nije otvorila vrata sa svojim jaganjcima da izađe iz sobe. „Što žuriš ženo, kuda ćeš, još je mrak. Posedi još malo, pogrej se. I založi još malo“- „Hvala ti dobri čoveče. Ti nama toliko, a tebi Bog hiljadu i hiljadu puta više, ali ja moram da idem.“- „Pa ko si ti ženo, što sa jaganjcima po ovom vremenu po svetu hodiš?“- „ Ja sam Tetkica Bibija. Došla sam da vidim, živi li svet po božijim savetima. Ovaj pomor koji po selu hoda, od Boga je. To je kazna za greške. Ti si mene sinoć lepo primio, nahranio si mene i moja dva jagnjeta, onim čime si mogao i tvoja deca će sva da ozdrave. Onima koji me nisu sa moja dva jagnjeta hteli da prime, umreće sva bolesna deca, i druga će im se razboleti, pa će i ona umreti. I reci svim našim Romima, neka nikad ne oteraju od svojih vrata putnika koji traži prenoćište, a neka svakome koji moli za parče hleba daju svoj poslednji komad. Vi to činite njima, a ja ću se brinuti o vašoj deci. I slavite svake godine moj dan, i volite me i spominjete me“ - to rekavši Tetkica otvori vrata i nestade zajedno sa svoja dva jagnjeta.“
Još uvek nije iščezla Tetkica Bibija iz svesti romskog naroda ali sve su prilike da će jako brzo doći taj dan, barem kada su u pitanju romske zajednice u Crnoj Gori. Primećeno je da usled verskog osvešćivanja, sve veće ekonomske nestabilnosti uzrokovane raznim činiocima, deterioracije društvenih vrednosti, modernizacije, sve više običaja vezanih ne samo za predstave o Tetkici Bibiji, već i za neke druge praznike kao što je npr. Đurđevdan a koji se obično smatraju tipično romskim, nestaju iz romskog socio-kulturnog sistema. Ti procesi u kojima običaji nestaju i bivaju redukovani nisu neobični procesi i oni se dešavaju u svim poznatim kulturama pošto je tradicija promenljiva kategorija, ali kada nestanu tipični simboli jednog naroda nameće se pitanje čime će biti zamenjeni? Iako još ne znamo odgovor na to pitanje, znamo da bilo čime da budu zamenjeni narod će naći način da iskaže svoj identitet. U ovom slučaju naći će način da pokaže da je Rom, ili kako svi Romi to vole da kažu, način da pokaže da je čovek!