Na plakatu pred malenim kelnskim „Teatrom Kokotović-Osman“ stoji – za Rome i Sinte ulaz besplatan. Jer radi se o jednom od njih. Johan Vilhelm Trolman, poznatiji kao Rukeli, bio je najbolji nemački bokser svog vremena, samo što je baš to vreme bilo pogubno po njega. Rom u Hitlerovoj Nemačkoj nije smeo da bude najbolji i Rukeliju je pre 80 godina oduzeta titula u poluteškoj kategoriji.
Jabuka
Nije bilo logičnijeg mesta za predstavu „Rukeli“ od teatra TKO koji vodi romski glumac Neđo Osman(na gornjoj fotografiji u ulozi Rukelija) sa svojom suprugom, poznatom rediteljkom Nadom Kokotović. Ona je, osim što potpisuje dramaturgiju i režiju, večeras i tonac i rasvetljivač, sve što treba ovom malom-velikom pozorištu. U publici tek petnaestak ljudi. Na premijeri ih je bilo mnogo više, ali to nije presudno za magiju teatra niti za priču Rukelijevog prijatelja Hansa, čiju ulogu tumači Arno Kempf. „U originalnom tekstu je to monodrama Trolmanovog prijatelja. Meni se čini da je uvođenje drugog, zapravo glavnog lika – Rukelija, donelo snagu i objašnjenje unutrašnjih stanja i emocija. Rukeli se pojavljuje više kao fiktivan lik, mada je cela priča istorijska, stvarna“, priča za DW Nada Kokotović.
Priča počinje jednom jabukom. Hansov dvanaesti rođendan nije ništa lepši od njegovih ostalih dana, po kojima tetura pijana mati, dok oca već odavno nema. Ali jedan dečak, drugačiji, tamniji, „sa očima poput prezrelih višanja“, iz školske torbe vadi jedinu jabuku, idealan, uostalom i jedini, rođendanski poklon za Hansa. Tako počinje prijateljstvo, veliko i tragično, prijateljstvo koje Hans ne može da zaboravi ni onda kada ono, prema arijevskom svetonazoru, postane smrtni greh. Dvojica mladih ljudi odlično se razumeju, čak i kada Rukeli govori na romskom. Isto tako, publika u teatru zna šta izgovara Neđo Osman, iako ne razume svaku reč.
Ring
Dalje se sve vrti oko bokserskog ringa – Johan Trolman rukavicama se probija kroz život i postaje seks-simbol čitave generacije. Za razliku od Hansa, koji takođe trenira u „Borusiji“, Rukeli ne boksuje sa besom, nego iz srca. To bi bila pesnička formulacija, dok bi stručnjaci za boks rekli da je Rukeli bio Kasijus Klej pre Kleja – znao je da je važno pogoditi, ali da je još važnije ne biti pogođen. Plesom oko protivnika uglavnom je pobeđivao, mada je često i gubio. A borbu života je… pa recimo da je malo pobedio, a malo izgubio.
Bilo je to protiv velikog šampiona koji se prezivao Vit, a zvao – simbolika je čudo – Adolf. Borba se odigrava juna 1933, samo nekoliko meseci pošto je poznatiji Adolf imenovan za rajhskancelara. Da, Rukeli je pobedio i par dana bio nemački šampion u poluteškoj kategoriji. Bokserski savez, već krcat nacističkim kadrom, insistirao je da se borba odmah poništi, publika je urlala, tražila da se prizna očigledna pobeda. Ipak, osam dana kasnije titula se konačno oduzima zbog „malodušnosti“ Johana Trolmana – zbog njegovih suza nakon pobede.
Neđo Osman se na sceni sprema za sledeći meč – posipa svoju tamnu kožu brašnom, želi da bude podoban. Rukeli je to zaista i uradio, ofarbao kosu u arijevski plavo i na sledeći meč došao u nacističkoj uniformi. Nadao se da će ga to spasiti da u sopstvenoj zemlji bude svrstan u „Cigane nedostojne života“. Pre te borbe Rukeliju je poručeno da ne sme da eskivira udarce, kao i da ne sme protivnika da drži na odstojanju svojim dugim rukama jer je to nenemački stil boksa – da mora da izgubi, ako želi da zadrži licencu. Taj meč, iz jula 1933. godine, pretvorio se u premlaćivanje, figurativnu nadmoć arijevske rase. „To je u moralnom smislu najveća pobeda“, kaže rediteljka. Mnogo godina kasnije, ta će borba inspirisati skulpturu koja je bila izložena u nekoliko gradova – bokserski ring nagnut na jednu stranu, onu u kojoj je stajao Ciganin.
Kraj
Glumac Arno Kempf u ulozi Hansa ne može da veruje kada mu Rukeli kaže da će odbiti poziv iz SAD da se tamo profesionalno bavi boksom. To bi bila suluda odluka, čak i u normalnim vremenima. „Nije da Trolman nije hteo da ode u Ameriku – on nije mogao“, kaže Nada Kokotović. „Ostao je zbog porodice. Familijarni odnosi među Sintima i Romima su tih godina bili duboko urezani u tradiciju.“ Da bi spasao porodicu, ratuje za Vermaht na Istočnom frontu odakle se vraća ranjen – samo da bi završio u logoru Nojengame, gde se završava njegova bokserska karijera, zajedno sa njegovim životom. Neki logoraš kasnije je ispričao da su nadzornici saznali da Rukeli ume da boksuje. Jedan kapo (zatvorenik-nadzornik) izazvao je Rukelija na borbu i dobio batine. Kasnije se vratio sa prijateljima i odradio posao u ime nacista. Johan Trolman je skončao 1944. godine, neznanog datuma.
Dvojica junaka predstave pitaju se kome to sećanje posle svega treba. Hansu? Rukeliju? Tebi? Možda tebi? Ne. Nikome ne treba. Ali sećanje opstaje. Do sada je pretočeno u nekoliko knjiga, filmova i predstava širom Nemačke. To je važno, jer Nemci o temi znaju manje nego što bi trebalo, kaže Nada Kokotović. Replika iz njenog teksta „…prijatelji me zovu Rukeli. Ciganin – tako me ne zove niko“, aktuelna je i danas. „Borba i dalje traje“, kaže režiserka. Ovo najmlađe u nizu dela o Rukeliju, u teatru TKO, sa najmanjim budžetom i najvećom dušom, još jedan je prilog sećanju. Da se ne zaboravi.