Romi- Muslimani Vasilicu slave tri dana, od 13. januara do 15. januara. U stvari moglo bi se sada već reći da je sve manje onih koji ovaj praznik proslavljaju. Uglavnom je sada zastupljeniji praznik sličan Vasilici pod nazivom Đisatedimi, mada i on polako gubi dosta od ritualnih elemenata usled sve većeg verskog osvešćivanja i saznanja o tome šta islam dozvoljava, a šta ne. U svakom slučaju ovde će biti opisan praznik na način na koji ga još uvek proslavljaju neke porodice i na koji ga je većina proslavljala ranije.
Pre Vasilice Romi Muslimani obavezni su da generalno očiste kuću i da praznik dočekaju u čistom ambijentu. Ta tri dana ne sme ništa da se radi po domaćinstvu. Naglašavaju da praznik slave isključivo zbog bolesti jednog ili više ukućana koji su se u prošlosti razboleli u jedna od ta tri dana. Ukoliko je bolest ili neka druga nezgoda članove domaćinstva zatekla u periodu od 13-15. januara, roditelji ili neko drugi od porodice namenjuje kurban kokošku za njih. Oni nastavljaju da namenjuju kokošku i proslavljaju praznik sve dok misle da je to potrebno. Trinaestog januara od rituala jedino se u prepodnevnim časovima, pre 12 sati, izvršava ritualno klanje kokoške. Kokošku kolje domaćin tako što je prvo tri puta vrti oko glave osobi kojoj je kurban namenjen pri čemu izgovara prigodne reči. Kolje se onoliko kokošaka koliko ima „bolesnika“ u kući, dakle za onoliko njih koji su se u tom periodu razboleli. Obred je za svakoga isti. Razlika je jedino kada se prvi put namenjuje kurban osobi jer se onda sa krvavim nožem stavi kap krvi u usta „bolesniku.“ Kokoške se zatim stavljaju u vodu i u frižider ili neko hladno mesto i čuvaju do sutradan. Tog dana nema nikakvih drugih ritualnih radnji sem što je zabranjen bilo kakav rad po kući.
Četrnaestog januara od ranih jutarnjih sati pa do uveče sprema se hrana od kokoške koja će se naći na trpezi. Obavezno je da se od kokoške naprave tri slana jela, što je obično supa, pirinač sa kokoškom i sarma. Kako bi i u sarmi bilo nešto od kokoške, u vodu u kojoj se kuva sarma se sipa određena količina supe od kokoške. Na svečanu večeru se zovu rođaci i komšije, ali kako je ranije obično svaka porodica slavila napravili su sistem pa su se dogovarali da se u periodu od 18 do 22 časa smenjuju kod svojih najbližih po sat vremena, kako bi mogli da ispoštuju sve. Hrana se stavlja redom. Prva se stavlja supa, pa sarma, pa pirinač sa kokoškom. Pre nego što počnu sa jelom, prvo mora da proba hranu onaj ili oni kojima je kokoška namenjena.
Kod nekih porodica, pre nego što svi sednu da jedu domaćica zapali sveću i prvo je daje domaćinu koji je drži izvesno vreme a onda sveću drže i svi ostali. Dok je drže čestita se rečima: „Sa srećom. Hvala bogu što si se spasao/spasila.“ Naposletku, sveću opet uzima domaćica, drži je pet minuta, nakon čega je ugasi ispod desnog pazuha. Sutradan ujutru domaćica sveću opet pali i stavlja na skriveno mesto i ostavlja je tako dok skroz ne izgori. Pored tri slana jela na sofri je obavezna i slatka pita.
Petnaestog januara nema nikakvih rituala. Taj dan je isto praznični i zabranjen je rad. Tada se očekuju gosti koji nisu uspeli da dođu prethodnog dana. U ta tri praznična dana zabranjeno je bilo kakvo slavlje.
Kada se malo više udubimo u socio-kulturni sistem Roma-Muslimana dolazi se do zaključka da je kod njih ipak važniji praznik Đisatedimi od Vasilice, iako su običaji ta dva praznika jako slični i praktično praznovanje drugog broji se u odnosu na prvi praznik.
Praznik ne pada u određen dan već svaka porodica može da izabere jedan dan koji će slaviti u periodu od 1.februara (osamnaestog dana od 14. januara) do kraja aprila, odnosno 1. maja. Praznik se isto slavi zbog bolesti, ali onih ukućana koji su se u prošlosti razboleli u tom periodu. Njima se isto namenjuju kokoške. Kuća i za ovaj praznik treba da bude besprekorono čista. Najvažniji rituali se odvijaju od ranih jutarnjih časova pa do ponoći. Rano ujutru kolju se kokoške, ali za razliku od Vasilice, kokoška se oko „bolesnika“ vrti samo prvi put kada mu se kurban namenjuje, a ne svake godine. Nakon toga spremaju večeru na koju dolaze gosti. Isto su obavezna tri slana jela i nešto slatko kao i posebna pogača koja ima obredni karakter. Pre ponoći, večera mora da se završi i da se sve skloni i očisti. Jelo koje je ostalo i koje su spremali taj dan, zajedno sa pogačom koju su spremili nakon klanja kokošaka, stavljaju na sofru u sobu u koju tu noć ne sme niko da ulazi ni da spava. Na sofru se stavljaju taj dan korišćeni oprani metalni tanjiri i escajg, odnosno kašike. U ćošak se stavlja čaša vode, ogledalo, češalj i pogača. Sofra se prekriva. Ove ponude se ostavljaju „kućnom ženskom duhu“ koji nazivaju Bibija. Sutradan domaćica ulazi u sobu i proverava da li su tanjiri i escajg ogrebani. Po rečima nekih od njih, uvek jesu. Često će se među pripadnicima ove zajednice čuti da svaki put od Bibije dobiju jednu belu dlaku koja označava berićet. Tu dlaku domaćin kuće nosi u novčaniku. Domaćica, pogaču koja je bila namenjena Bibiji seče i daje prvo domaćinu, pa onda i ostalim ukućanima, zatim deli po komšiluku parče pogače i parče belog mesa od namenjene kokoške.