Vasilica se kod Čergara proslavlja tri dana, od 13. do 15. januara, i sva tri dana se sastoje od niza rituala.
Čergari 13. januar zovu Badnje veče. Tokom čitavog dana priprema se hrana za Vasilicu 14. januara. Pre nego što padne mrak domaćin je obavezan da on, ili neki drugi čovek u njegovo ime, zakolje mlado muško jagnje. Smatraju da ne valja da bude žensko jer bi ono donelo „lošu“ sreću. Prilikom klanja ovog jagnjeta nema nikakvih posebnih ritualnih radnji. Nema posebnih pravila oko njegove pripreme, tako da može da se i kuva i peče. One porodice koje nemaju finansijskih sredstava mogu da pripreme pernate životinje, ali uglavnom se svi potrude da obezbede jagnje. Dok su muškarci zaduženi za spremanje jagnjeta, žene tokom tog dana spremaju malo bogatiju trpezu za sutradan. Na meniju se uglavnom nalaze slane pite, sarme, torta ili kolači, što zavisi od porodice koja proslavlja praznik. Međutim, na svakoj čergarskoj trpezi neizostavan je obredni hleb koji nazivaju „Devleko Marno“ ( „Božiji hleb“). Negde predveče hleb pravi domaćica i njegovi sastojci su uobičajeni (pšenično brašno, jaje, vanilin šećer, prašak za pecivo), ali ono što stavlja u njega i način na koji se ukrašava daje mu obredni karakter. Naime, domaćica u hleb stavlja, ako ima, nešto od zlata, prsten ili dukat, a ako ne to, onda metalni novac dok se hleb ukrašava na poseban način. Celom dužinom oko hleba se stavlja pletenica, sa leve strane prave sunce, sa desne polumesec a ispod ostavljaju malo udubljenje u koje će sutradan, na trpezu, staviti i zapaliti sveću. Nakon toga se hleb ispeče i ostavlja na skrivenom mestu do sutradan.
Negde u isto vreme, kada domaćica počinje sa pripremom obrednog hleba, domaćin zajedno sa sinovima, ukoliko ih ima, odlazi u branje badnjaka. Bere se cerovo drvo i to onoliko grana koliko ima članova domaćinstva. Badnjak mora da se iseče iz tri puta. Doneseni badnjaci se naslanjaju na zid ispred kuće a jedna ženska osoba od njih pravi manji buket koji kači kod kuće na neko vidljivo mesto. Taj buket se čuva godinu dana. Nakon izvršenih priprema, čeka se ponoć između 13. i 14. januara kada svaka porodica ispred svojih kuća pali veliku vatru na kojoj lože badnjake. Svako uzima badnjak koji je njemu namenjen i tri puta izgovara: „Puno zdravlja, ljubavi i sreće!“ i zatim polaže badnjak na vatru. Nakon toga domaćin otvara vino, prvi otpija i nazdravlja rečima: „But bah, sa stipe i berićet!“ (Puno sreće, zdravlja i berićeta). Nakon toga sipa i ostalima vino i oni nazdravljaju istom zdravicom. Pored vatre ostaju sve dok svi badnjaci ne izgore. U kući se nastavlja veselje koje može da traje do ranih jutarnjih sati.
Četrnaesti januar nazivaju Vasilicom pa ponekad i Malim ili Romskim Božićem. Praznovanje započinju u ranim jutarnjim časovima sa dolaskom polaznika. Polaznik se bira među dragim ljudima ali uglavnom među članovima iste porodice. Smatra se da on donosi sreću. Poželjno je da bude muškarac ali moguće je da bude i ženska osoba ukoliko se misli da je ona srećne ruke. Polaznika dočekuju svi ukućani s tim što polaznik razgovara sa domaćinom kuće. Polaznik prvo doziva domaćina: „Nači ćite harin, san ćere?“ („Dobro jutro gazda, jesi li doma?“). Domaćin odgovara: „Sem, deandre“ („Jesam, uđi.“). Prilikom ulaska polaznik posipa domaćina i ukućane pirinčem i poželi im puno zdravlja, sreće i para. Ukoliko je polaznik ženska osoba posluže je kafom i sokom, a ako je muško onda lozom ili pivom. Polaznik malo posedi i onda odlazi na druga mesta ukoliko je još negde polaznik, svojoj kući ili ostaje tu ako je član porodice. Obavezno je darivanje polaznika, što se obično radi tako što polaznik zaveže maramicu na neki štap, a domaćin mu u maramicu stavlja metalni novac. Već od podneva primaju se gosti. Tokom tog dana najsvečaniji obrok je večera koja započinje u predvečernjim satima. Na sto se stavlja sva hrana i slana i slatka koja je pripremljena prethodnog dana. Svi ukućani, i gosti ukoliko ih ima, sedaju za sto. Na čelu stola sedi domaćin i pored njega se stavlja vino i obredni hleb. Pre nego što krenu da jedu domaćin stavlja sveću u hleb i pali je da gori sve dok se večera ne završi. Sveća se može staviti i u neku čašu ukoliko nije napravljeno udubljenje na hlebu. Nakon završenog obeda domaćin kuće i sin, ili najstarija ćerka ukoliko nema sina, lome hleb. Iz hleba izvade sveću i svi za stolom ustanu. Domaćin prvo iseče hleb i zatim njih dvoje okreću hleb „put sunca“ tri puta. Pre nego što krenu da okreću oboje u glas izgovaraju: „Sa stipe, bah, kamli be, složisava“ (Puno zdravlja, sreće, ljubavi, sloge). Kad izokreću pogaču, domaćin sipa vino i nađe novac ili nakit iz hleba, smatra se da će biti berićetan te godine, da će imati najviše novca. Osoba koja je našla paru čuva je u svom novčaniku, dok zlato nosi na sebi. Ukoliko zlato nađe neko od muškaraca može ga dati svojoj ženi da nosi. Nakon svečane večere nastavlja se slavlje koje može trajati do kasno u noć.
Januar petnaesti Čergari zovu Bangi Vasilica. Rano ujutru se prvo ide na groblje gde nose sok, kafu i lozovu rakiju. Na grobu prvo nazdrave oni, zatim poliju grob i ostatak ostave na humci. Nakon toga odlaze u goste. Taj dan se inače međusobno posećuju i čestitaju jedni drugima praznik. Pošto svi slave, prethodno se najave. Taj dan provode u jelu, piću i veselju.
Kao i pred Đurđevdan, i pre Vasilice kuća mora da se dobro očisti, pa je čak poželjno i krečenje. Praznik se mora dočekati sa čistom kućom i čistim ukućanima. U ta tri dana dok traje praznik, ne sme ništa da se mete po kući, što posebno važi za pirinač koji je bacio polaznik. Za vreme praznika ne bi trebalo da bude svađe među ukućanima jer se smatra da će ih onda svađa pratiti cele godine. Ukoliko im tih prazničnih dana dođe u kuću neko sa kim su bili u zavadi obavezni su da ga prime u svoj dom i da se pomire iako to možda nisu nameravali inače da urade.